Priča o jačanju, strpljenju, trpljenju i nadanju

Iako će podsećati na druge, treba ispričati svoju priču. Jednostavno, original je original. I nije bitno jesam li bolja ili lošija od drugih, koji su već pre mene odigrali ulogu… Svako je ovim putem prošao na drugačiji način. Nažalost šablon ne postoji, svako traži svoj način, smišlja svoj put. Ali jedino što je važno jeste – videti put! A puta uvek ima!

Proslava 10 godina mature, 14. jun 2013.god.

Ponovo srećem te drage ljude koji mi govore kako se ništa nisam promenila, da i dalje zadivljujem svojom snagom i upornošću, i da je moj osmeh još uvek najlepši. Nisam bila takva u sopstvenim očima. Sebe smatram običnom devojkom. Moglo bi se reći prosečnom. Dosta ljudi iz moje generacije je samo započelo fakultet. Neki su dobili decu, neki su morali da potraže posao. Mnogo njih još uvek nema posla, ni dece. Ja sam imala diplomu, posao i velike planove.

Život je ono što se desi dok pravimo planove. Ponekad se sve obrne, u trenutku kada to najmanje očekujemo. Čak i kada se dobro unapred pripremimo, da znamo da ćemo imati mnoštvo poteškoća na putu, uvek budemo uhvaćeni nespremni.

17.jun 2013.god.

Samo tri dana nakon mature, doktor mi saopštava da sam životno ugrožena…

“Ovo je limfom… kašalj, umor i iscrpljenost na koje se žalite, su od “muke” koju nosite u sebi… ne smemo da čekamo, moramo da uradimo sve potrebne analize… čeka Vas dug i mukotrpan put”.

Šok i neverica… “Nemoguće. Nikada nisam bila ozbiljno bolesna.”

Uputili su me na kliniku za grudnu hirurgiju VMA na zakazanu VATS biopsiju.

Bolovi su nesnosni. Doktori čine sve kako bi mi olakšali. Nema više sumnje, ne smem da izgovorim, ali znam. Znam, a nemam zvaničnu potvrdu koji karcinom.

Do poslednjeg trenutka sam se nadala da ću čuti drugu dijagnozu.

I dok me je doktor uveravao da je limfom oblik raka koji se najefikasnije leči, i da se u našoj zemlji leči na isti način kao u Berlinu, Briselu, Rimu…samo sam klimala glavom, nisam znala šta drugo da uradim, ni šta da kažem. Po glavi su mi se motala mnoga pitanja na koja nisam imala odgovor…

Ok, znam na čemu sam. Bolesna sam, rak. Ali ima leka. Sledi golgota ali i šanse da borba neće biti uzaludna su velike.

Primljena sam na kliniku za hematologiju, KC u Kragujevcu sa DG: Non-Hodgkin B krupnoćelijski medijastinalni limfom. Tu upoznajem prof.dr Predraga Đurđevića. On će biti moj doktor.

Njega su voleli i poštovali svi pacijenti, zbog stručnosti, ali i zbog načina na koji je podizao bolesnike, ulivao im samopouzdanje i stalno se šalio. Mada meni nije bilo do smeha nakon našeg prvog razgovora, jer mi je saopšteno da “prognoze nisu neke”.

Opet million pitanja u glavi…. Vrišti mi se, a ne mogu. Ljudi očekuju od vas da budete ljubazni, fini, nasmejani. Suzdržavajući se da ne zaplačem i ovoga puta samo sam klimala glavom, kao da sve savršeno dobro razumem. A očajnički sam se naprezala da shvatim šta znači “prognoze nisu neke”.

Strepela sam da sam propustila šansu da se borim za sopstveni život.
Tada sve drugo postaje nebitno.
Nevažni postaju svi oni ljudi od kojih bežiš. Oni kojima je glavni hobi da ti upropaste dan. Oni koji se izvlače čim postane malo tesno. Oni koji te ostavljaju da se snalaziš sam. Oni kojima nije stalo, a sve vreme ti govore da jeste. Oni koji te obmanjuju, a koji će se bez imalo srama ostatak života ponašati kao da ti nikad ništa loše nisu uradili. Oni zbog kojih ćeš se osećati kao da nisi vredan.
Oni koji nikada neće biti vredni. Možda sam kasno shvatila da se ne treba trošiti na takve ljude. Možda sam se i sama previše potrošila na takve. Možda sam se kasno probudila.

Čas veronauke pred terapiju.

Bog, pa doktor! I to je jedina dobitna kombinacija. Verovati u sebe, u doktora i u čudo! Prvo na šta mi je ukazao doktor pre početka terapije.

Doktor Preža, kako ga svi zovu, mi je detaljno objasnio kako će izgledati lečenje. Pričao je smireno, prijateljski i zaštitnički, ovoga puta je ulivao neverovatno poverenje. Sa njim je bila i glavna sestra Bilja. Sitna i energična žena, vrlo prijatna. Gledala me je kao svoje dete. Dala mi je gomilu papira da potpišem. I tako sam valjda i zvanično ja postala njihova i oni moji. Moj doktor i moje sestre…

Sobe su bile krcate i svi priključeni na creva kroz koja teku otrovi koji su nama jedini lek. A pacijenti, ne znaš čija je priča teža. Toliko je različitih sudbina, životnih priča, a ipak smo svi isti – jedno telo u borbi protiv zajedničkog neprijatelja.
Počela sam da primam hemioterapiju dan pre mog 29. rodjendana. Veoma loše sam je podnela. To me je porazilo. Ali tu je čitava armija koja prkosi i ne dozvoljava ti da posustaneš. Sa manjim gađenjem ali ipak nasmejana dočekala sam goste za rođendan. Brzo se nauči kako u tom svetu opstati. Šta treba ostaviti sa strane i ustati na noge, jer nema drugog izbora. Posle samo sedam dana primila sam drugu terapiju. Već sam znala da treba da istrpim i sačekam da prođe.

A proći će. Mora da prođe.
Bilo je predviđeno dvanaest terapija. Počela sam da beležim koliko sam uspela.
Posle treće mi je opala kosa… Šta je gubitak nešto kose prema gubitku života?
Otvoriš oči. Nasmeješ se, jer još uvek si tu. Ustaneš iz kreveta, možeš da staneš na sopstvene noge. Našminkaš se i ideš dalje.
Izgubila sam kosu a onda i nokte. Ispuštala sam stvari iz ruku zbog neuropatije, što je inače propratna pojava terapije. Mučile su me afte u ustima nakon svake terapije. Izgubila sam san. Dobila sam višak kilograma. Ali sam imala najjaču podršku svih vremena.

Porodica. Porodica vas najbolje poznaje i pruža vam najpotrebnije.

Posebno biće. Biće koje me obožava i neizmerno voli, sa kojim šta god da radim dobija neki viši smisao, činilo me je i tada nekom super osobom – tetkom sa velikim T.

Prijatelji. Oni su tu da vas nasmeju, oraspolože ali i da sa vama samo oćute. Moralo je da uspe zbog tolike ljubavi koju dobijam i dajem.

Završila sam terapiju. Izdržala sam do kraja.. Ali postignut je klinički odgovor tipa parcijalne remisije. Bolest se nije u potpunosti povukla ali se tumor drastično smanjio. Sada sam vreme provodila na odeljenju radiologije upijajući zrake, na zračnoj terapiji. I to je prošlo.
PET skener je potvrdio da je postignut klinički odgovor tipa potpuna remisija. Sve je prošlo.

Ostao je samo ožiljak na telu, kao tetovaža mog trijumfa.

Download