ALI, jedna sasvim obična priča

Do svoje 35-te godine sve je bilo uobičajeno u mom životu, osnovna i srednja škola, upisah fakultet zbog ratnih dešavanja u bivšoj SFRJ, prvi posao, odsluženje vojnog roka, drugi posao… U porodici sve normalno i uobičajeno-mama, tata, sestra, baka i ja smo živeli zajedno. Verio sam se 2000-te, buduća supruga iste godine počinje da radi kao profesor u srednjoj školi. Oženio sam se 2001. godine. Postao sam otac prelepe devojčice 2002. godine, sina 2006.godine. Te 2006. sam dobio treći posao, ćerka je krenula u prvi razred 2009. , sin krenuo u vrtić… Mislim da bi svako poželeo ovakav razvoj događaja u svom životu.

Ali, kao što u našim životima uvek postoji neko “ALI”, 2010. godine-mesec dana pre Uskrsa, to se meni upravio desilo na najgori mogući način. Tokom brijanja primetio sam malu neravninu na vratu koja je vremenom rasla toliko da mi je počela smetati prilikom gutanja. Izbočina je narasla do veličine manjeg jajeta. Otišao sam kod maksiofacijalnog hirurga(instituciju neću spominjati jer nije vredna toga, jednostavno zbog moje krajnje dijagnoze koju oni nisu postavili) gde mi je rečeno da je uvećanje na vratu povezano sa bubuljicom na nosu i upućen sam kod dermatologa. Pošto kod dermatologa nisam mogao zakazati termin i posle 10-ak dana posle uskrsa, samoinicijativno radim ultrazvuk vrata gde je bila sumnjiva neuobičajena prokrvljenost limfne žlezde ALI da bi trebalo da bude sve u redu tj. da je to upala.

Pošto se moje stanje pogoršavalo (imao sam temperaturu par dana), otišao sam po još jedno mišljenje na VMA. Javih se dermatologu kao što mi je i preporučeno. Dežurni doktor, rekavši mi začuđeno da ja nisam slučaj za njega-uputio me je kod infektologa i na daljnja ispitivanja. To je dovelo do toga da sam sutra ujutru hitno primljen na infektološku kliniku na 10-ak dana gde su uradili ultra zvuk i raznim antibiotskim terapijama pokušali da spuste otok na vratu, ALI ništa od toga nije uspevalo. Pušten sam kući na nedelju dana sa novom terapijom i napomenom da ako žlezda ne splasne da ću morati na operaciju.

To se upravo dogodilo, posle 20-ak dana sam uspešno operisan na maksiofacijalnoj klinici VMA, gde su uzorak žlezde poslali na patologiju. Trebalo je samo sačekati 10-ak dana nalaz. ALI, kao što kod nas u većini slučajeva sve biva, jednostavno sam predosećao da nešto nije u redu. Dijagnoza je bila NHL(Burkitt like). I dalje nisam bio svestan koliko je to opasno do posle pregleda kod profesorke Ljiljane Tukić sa klinike za hematologiju. Profesorka mi je realno rekla da garancija nema i da je taj tip raka veoma agresivan. Na moju opasku ; “Zar moram već sutra da dođem i legnem na kliniku za hematologiju ? ” odgovorila je onako roditeljski: “Sinko ako sam rekla da je agresivan onda to znači agresivan i da je situacija hitna.” Ja u čudu i neverici, mama, sestra i otac takođe. O supruzi neću pričati, nekako je bila najpribranija. Deci jednostavno nisam rekao jer sam hteo u startu da ih zaštitim jer su bili baš mali.

Krenuše ispitivanja krvi (koja uzgred nisu nešto naročito ukazivala na bolest limfoma, ali to ne treba da Vas čudi pošto je to podmukla bolest), ultrazvukovi i skeneri vrata, dopler srca…više se i ne sećam kojih je tu sve bilo ispitivanja. Ono što je bilo alarmantno je to da je skener pokazao ponovno formiranje i rast žlezde na vratu. Krenuo je prvi ciklus hemoterapije i već posle 5 dana otok na vratu je spao, 10-ak dana posle toga lice i vrat se vratilo u normalu. Posle prvog ciklusa hemoterapije dolazi do pada krvne slike i ostalih parametara, mučnine i slabost su bile normalna pojava. Drugi ciklus je počeo malo bolje, čak sam otišao u međuvremenu na 5 dana kući. Kakav doživljaj posle svega provesti neko vreme sa decom i porodicom u kućnoj atmosferi. Neverovatno. Celo leto traju hemoterapije, kosu odavno nisam imao kao ni bradu. Sreća pa je bilo u toku svetsko prvenstvo u fudbalu pa je to bila glavna razbribriga i beg od realnosti. Drugo, da nisam imao računar sa sobom da mogu povremeno da vidim decu i prijatelje preko skajpa, jednostavno ne znam šta bih radio. Takođe, mama, sestra, supruga i tata su me obilazili svaki dan predviđen za posete:utorak, četvrtak, subota i nedelja. ALI, svaki bez preskakanja. To nikada neću zaboraviti, tu podršku porodice, prijatelja, kolega sa posla i njihovu večitu nasmejanost.

Kako su hemoterapije odmicale, sve sam teže i teže to podnosio. Došlo je do toga da u jednom trenutku parametri krvne slike budu na minimum minimuma, da sam pao u komu preko dve nedelje, da sam bio vezivan jer nisam bio pri čistoj svesti i gde je postojala mogućnost da povredim sebe i druge. To je toliko trajalo i tako sam teško podneo da kada sam se povratio, jednostavno nisam mogao da stanem na noge. Od dugotrajnog ležanja i slabosti, mišići su mi atrofirali. Pored svih lekara koji su me pratili, došao je red da ponovo učim da hodam uz pomoć fizioterapeuta. Ma ništa strašno i neočekivano, rekoh sebi. Tada sam se već bio uželeo dece da sam jednostavno morao da ih ponovo vidim. A deca ko deca, nasmejana, nemirna i na kraju sa obaveznim pitanjem: “Tata, mnogo nam nedostaješ. ” Posle svega toga, treći ciklus hemoterapije sam isprimao u neštom lakšem obliku jer su se lekari plašili kako bi pune doze mogle uticati na mene i da li bih sve to izdržao. Sreća u nesreći je bila ta što mi koštana srž nije bila zaražena pa me je prosto obradovala vest da idem na 10 dana kući da se psihofizički oporavim i spremim na autologu transplataciju matičnim ćelijama. Ma ništa strašno, pomislih. Izdržaću lako oko tri nedelje u sterilnom bloku bez ikakvog fizičkog dodira sa porodicom. ALI, ponovo to ali….Početkom decembra sam otišao u sterilni blok, pripremne hemoterapije i ostale terapije za transplataciju i samu transplataciju matičnim ćelijama sam dosta dobro podneo. Međutim, posle transplatacije kreću razne nus pojave. Konstantne dijareje, povraćanje, mučnine, afte u ustima, temperature, više ne znam šta je još moglo da me zadesi u te dve nedelje posle transplatacije. Tik pred Novu godinu prebačen sam na kliniku gde sam konačno došao u fizički kontakt sa svetom. Toliko sam bio malaksao i umoran da sam Novu godinu prespavao. Prvu nedelju u Novoj 2011. godini sam se dosta dobro osećao, krvna slika mi nije bila loša i pušten sam sa VMA kući, dan pred Božić. Neverovatno, nema lepšeg poklona nego biti za Božić sa porodicom a pogotovu sa decom.

Prva dva meseca po dolasku kući sam dosta često dolazio na VMA, kontrole, transfuzije, ispitivanje koštane srži… ALI, ipak sam bio kući i sa porodicom. Čuvao sam se prehlada i izbegavao fizičke napore. Profesorka Ljiljana Tukić me je u aprili 2011. godine uputila na PET scener, trebalo je proveriti organizam posle hemoterapija i transplatacije matičnim ćelijama. Sve to nije toliko strašno nego koliko iščekivanje da rezultati PET scenera stignu na kućnu adresu. A ono jednostavno i narodski rečeno: nema tragova bolesti. Neverovatno….Osmeh mi nije silazio sa lica, napravili smo pravo malo veselje u okviru porodice. Trebalo je to proslaviti. Kontrole su se malo proredile, tako da sam krajem novembra otišao ponovo na PET scener. Ponovno iščekivanje rezultata nimalo nije bilo prijatno. ALI, konačno da ali kreće u sve pozitivnijem i pozitivnijem smislu: nema tragova bolesti. Neću Vas slagati ako kažem da ništa drugo osim toga i nisam očekivao jer sam od prvog dana verovao u pobedu. I ništa manje od toga.

Ovih dana je bilo dve godine kako sam se razboleo. Tih godinu dana po lekarima i vreme u provedeno u bolnici, ostavio sam daleko iza mene. Prihvatio sam i otišao u penziju, živim život punim plućima. Maksimalno sam se posvetio porodici, mislim da je to jedini ispravan put. Na kraju ću Vam reći samo jedno; prolazivši sa sinom (koji je tada imao nepunih 5 godina) pored VMA, upitao me je : “Tata, ti se nećeš vraćati tamo na 10-ti sprat gde si živeo godinu dana.” “Neću sine….ne brini.”

autor: Sale Sibinović

Download