Verujem sebi!!!

Za pocetak,nešto kratko o meni. Zovem se Verica Planojevic,iz Beograda sam,Srbija. Rodjena sam 1956 godine,udata,dva odrasla sina i suprug su moja porodica. Sreca,radost,tuga,lepi i tužni dogadjaji,uspesi i padovi su nas pratili svih ovih godina. Sve bolesti sa kojima smo se susretali su bile “obicne”,lako izlecive: bronhitisi,angine,malo povecani krvni pritisak,jedan neurološki problem koji se završio pozitivno i bez posledica. I sve je bilo normalno: deca su se osamostalila,suprug i ja smo uživali u njihovom uspehu i našim zrelim godinama. I onda je došao taj 31.07.2015 godine.

Desetak dana pre tog datuma, Aleksandar,stariji sin je shvatio da rapidno mršavim i da sam za petnaestak dana oslabila 5kg što je na mojih 50kg bilo veoma vidno. Pojavio se i bol na levoj strani grudnog koša koji nije prestajao i koji je bivao sve intezivniji. Mesec dana pre svega toga,doživela sam fizicki stres koji je sve to u meni aktivirao.

Na insistiranje sina, koji je zakazao kod radiologa Dr. Vladimira Urbana,otišla sam na preglede. Uradjeni su mi UZ grudnog koša,abdomena i karlice,rendgen pluca. Na snimku se ,na levoj strani videlo nešto. Skopijom je dr. Urban utvrdio postojanje neke mase. Sutradan mi je uradjen skener koji je to potvrdio. I opet na insistiranje sina i dr. Urbana,otišla sam na grudnu hirurgiju kod profesora Radovanovica. Detaljno je pregledao snimke i odlucio se za operaciju. Odmah mi je zakazao i vec sam 13.08.2015 bila operisana. Sve je prošlo u najboljem redu,otpuštena sam posle nedelju dana i mislila sam da je tu kraj price. Cekala sam histopatološki nalaz i mislila sam da ce sve biti dobro. Ali……uvek to ,ali. Hirurg mi je saopštio da imam hematološki karcinom, Non Hockina i da hitno moram na Hematološku kliniku radi daljeg lecenja.

Šta da kažem ! Izašla sam sa klinike,nisam znala gde se nalazim , bila sam u šoku. Sela sam na klupu i pozvala dr. Urbana,procitala mu šta je hirurg napisao. Umirio me svojim objašnjenjem i rekao da dodjem na kliniku kod dr. Miltona Pešuta,hematologa,koji ce dalje da se pobrine da se sve to reši. Otišla sam .Na pregledu je ustanovljeno da su mi svi limfni cvorovi potpuno cisti i uradjena mi je biopsija kostne srži.

Dodatna histopatologija je potvrdila postojanje atipicnog,folikularnog Non Hockin limfoma,gradusa 1/2,stadijum IV.

Totalni haos u glavi,ništa o tome nisam znala. Potpuno sam bila zbunjena,zatecena,malo uplašena. Šta dalje ? Hemioterapija ? Na moju veliku srecu,dr. Pešut i dr Urban, su od onih divnih lekara koji imaju ljudski odnos prema pacijentu i koji su uvek spremni da strpljivo odgovore na svako postavljeno pitanje,tako da sam ubrzo saznala sve što me zanimalo o limfomu.

Spletom okolnosti sam otišla i na pregled kod profesorke dr Milene Todorovic koja je na osnovu svih rezultata i konzilijarne odluke tražila PET CT ,pre odluke šta dalje . Skener je pokazao da se limfom prelepo rasporedio po celoj kostnoj srži,tako da sam ja sebe proglasila dalmatinerom jer jedan crno-beli snimak pokazuje baš takav raspored “tufnica ” . Neke tufnice,tacnije tri,bile su vece nego što treba i oba hematologa su odlucila da se odmah ukljucuje hemioterapija.

Razgovarala sam sa sinom i rekla mu da necu na terapiju. Njegov odgovor je bio : ” Tvoj izbor ,majko ! Ali onda hajde da pocnemo da se opraštamo ! ” Zbunila sam se. Pogledala sam ga u oci i videla veliku zabrinutost i rešenost da mi pomogne,ma šta ja odlucila. I krenuo je da mi objašnjava sve polako: o limfomu,kakvog je oblika,šta može da izazove,koja je prednost hemioterapije,zašto i kako opada kosa,šta se dešava u organizmu……..mada,da napomenem njegov posao nema dodirnih tacaka sa medicinom ali poznavajuci svoju majku,maksimalno se potrudio da sazna sve što se tice te oblasti. I zahvalna sam mu na tome.

Posle par sati našeg razgovora,rekla sam sebi: nisi ni prva ni poslednja,nažalost,koja se sucava sa ovakvim problemom. Nisi kukavica,do sada si se hvatala u koštac sa svim i svacim,zašto bi sada odustajala. Po prirodi sam borac,pozitivno razmišljam,veliki sam optimista i znam da posle “svake kiše,grane Sunce”,pobedicu tog zlocka u sebi.

Prva hemioterapija, R CHOP, mi je bila zakazana za 25.02.2016 god. Cekajuci taj dan ,u Beogradu je NURDOR na Trgu,15.02. organizovao manifestaciju ” I ja se borim” , kao podršku deci oboleloj od raka. Otišla sam. Mladic i devojka, volonteri, pored koji sam stala da ostavim neku paricu i kupim zelenu boksersku rukavicu,koja je predstavljala simboliku u njihovoj,decijoj borbi,bili su raspoloženi da porazgovaraju samnom. Rekli su mi,izmedju ostalog : ” Gospodjo,probudite to dete u sebi i sve cete lakše prebroditi jer su deca veliki borci ! ” Na moju srecu,dete u meni nije zauvek zaspalo,i posle svih ovih godina,bilo je u meni i uz mene. Valjda sam zato uvek izlazila kao pobednik iz svih problema koje je život umeo da mi servira.

Prihvatila sam cinjenice,spremila sam se za borbu sa limfomom,koga sam iz milošte nazvala Zlocko ali nikada nisam rekla da sam bolesna. Nikada,ni danas posle osam,devet meseci. Jednostavno,tako je moralo da se dogodi i nije bilo izbora.

Moj suprug,koji je po prirodi veliki emotivac i koji,jednostavno,ne ume da se snadje u ovakvim situacijama,na svoj specificni nacin mi je pružao podršku. Bio je tu za sve i svašta,pomalo bežao ali u dubini njegove duše,bilo mu je preteško. Mladji sin nije u Srbiji ali je i on na svoj nacin bio zabrinut i slao poruke podrške,pune pozitivnih emocija.

I došao je dan kada sam otišla na svoju prvu hemioterapiju. Prijem,papirologija,smeštaj u boks. Kompletno osoblje u bolnici,profesorka,lekari,stažisti,medicinske sestre,servirke,spremacice,preljubazni sa istim onim ljudskim,prijatnim stavom prema pacijentu. Pomislih,ovakva atmosfera na odeljenju ce znatno ublažiti boravak u bolnici.

Smestila sam se. Prvog dana su radili analize. Osvanuo je drugi dan i pocetak . Igrom slucaja,toga dana mi je bila godišnjica braka. Sestra je ušla u boks sa raznim flašama,iglama,sistemima…. Prvo mi je sve objasnila,šta primam,zašto primam,da se ne plašim,da ce sve biti u redu,da su oni tu ako mi bilo šta zatreba……i prve kapi terapije su krenule. Gledala sam kako stižu do moje vene. Nisam se plašila,prihvatila sam to kao nešto što se mora,kao nešto što ce mi pomoci da isteram Zlocka. Tog dana sam primila Mapteru a sledeceg citostatike. Sve je prošlo u najboljem redu,bez ikakvih negativnih reakcija,bez ikakvih problema. Briga medicinskog osoblja je bila na zavidnom nivou,što nama,pacijentima,dodatno uliva sigurnost i cini da budemo opušteniji.

Posle tri dana sam otišla kuci. Dobila sam savete kako da se ponašam,šta bih smela a šta ne. Posetila sam i dr Pešuta,koji mi je ponovo veoma strpljivo i detaljno objasnio kako da se ponašam. Rekao mi je da živim normalno,sa malim korekcijama u ishrani a sve ostalo da radim kao i pre. I tako i radim,tako se ponašam jer ne prihvatam sve ovo kao bolest i ako sam potpuno svesna da je situacija u kojoj sam se našla,krajnje ozbiljna.

Sin mi je rekao da kosa pocinje da opada 18 dana. Pih,pa kako kosa ume da broji ? Izgleda da ume ! Osamnaestog dana je pocela da opada pomalo i posle par dana sin me je ošišao na “keca” . Prethodnih dana sam se snabdela raznim “frizurama” u stilu marama,ešarpi,šeširica…..nabavila sam i periku u boji moje kose i frizure kakvu sam imala. Periku nisam nikada stavila na glavu. Jednostavno,to ne bih bila ja. Ja se borim sa Zlockom i normalno mi je da nosim marame jer su prijatnije i ja se osecam bolje. Sa njima na glavi sam potpuno svoja. To smo moj Zlocko i ja !!!

Danas ,dok ovo pišem,čekaju me još dve hemioterapije. U septembru očekujem i znam da ću pobediti mog Zloćka!

Moj savet i moj stav: slušam svoje telo,savete svojih hematologa,razmišljam pozitivno,ponašam se normalno,živim jer verujem u podebu. Još ima mnogo stvari koje trebam da uradim i kojima trebam da se radujem.

Verujem sebi!!!

autor: Verica Planojević

Download