Зовем се Владан Миленковић.
Моја прича почиње овако. Сада већ далеке 1996. године само два и по месеца после венчања са женом свог живота, дошао је он – лимфом. Непозван и нежељен, са тако застрашујућим именом. Нисам имао појма да тако нешто и постоји. До тог тренутка имао сам осећај да ми нико ништа не може и да је цео свет мој.
Веoмо брзо после изненадног шока, то јест сазнања да ми предстоји борба и то не обична већ за живот а захваљујући снажној подршци супруге и родитеља, која није само била вербална и логистичка већ која се и осећала у сваком погледу, гесту, прављењу планова, осетио сам снажно самопоуздање и осећај олакшања.
Од тог тренутка па на даље био сам потпуно сигуран да ћу победити. Борба је трајала годину дана и успео сам. Није било лако, терапија је тешка, мучна. Увече кад се угаси светло, остајете сами са својим мислима.
Када је све било готово, доктор ми је рекао: „Владане, иди кући, немој да легнеш у кревет, не дозволи да те штеде, ти ниси болесник“. А онда је почео да пише мишљење да нисам способан за војну службу. Рекао сам: „Докторе, ако ми није ништа, зашто морам у пензију?“.Разумео је и дао ми је шансу. Остао сам у служби и то ми је у том тренутку много значило-само здрави људи раде.
Наредних осам година супруга Слађана и ја живимо нормално, добили смо Ђорђа, доживели пуно лепих заједничких тренутака а и оних других пуних брига и проблема, са којима се мање више сви срећемо.
Али поново се вратио, застрашујућег имена и подмукао.
Захваљујући правовременој реакцији и терапији моје докторке Оливере Тарабар са ВМА, нисам му дозволио да се размаше.
Овог пута сам морао да одем у пензију. То ми је тешко пало, али ми је пензија омогућила да више времена посветим себи и својој породици. Поново уживам у сваком тренутку. Бавим се спортом, храним здраво и гледам Ђорђа како расте. Вредело је борити се и даље се борим за сваки тренутак живота. Нама је живот непрестана борба. Свака прехлада, промена на кожи и свака контрола представљају разлог за страх. Не знам хоће ли се поново вратити и не размишљам много о томе. Живим за овај тренутак у садашњости за који сам се изборио.
autor: Vladan Milenković
